Sara Lozo: Osetiš čudne emocije, ne znaš da li ti se plače ili ne, pitaš se da li je ovo realnost

Radovala se ovog leta Sara Lozo zbog osvojene bronze, koja je predstavljala prvu medalju u njenoj reprezentativnoj kolekciji. Međutim, stajala je tada čvrsto na zemlji jer nije mogao potpuno da je ispuni uspeh na takmičenju tog ranga.

Želela je nešto veće, sanjala je šansu na glavnoj pozornici, nadala se još značajnijem odličju...

Dugo je čekala da njeno ime osvane na konačnom spisku pred neko veliko takmičenje. Napokon se i to desilo. Posle sjajnih izdanja u Ligi nacija, Danijele Santareli joj je dao priliku da zasija i na svetskoj planetarnoj smotri.

„Prošla sam selekciju, otišla na Svetsko prvenstvo, poslednju finalnu utakmicu odigrala u startnoj postavi i osvojili smo zlato. Mislim da nema ništa lepše od toga“, sumirala je utiske u razgovoru za Mozzart Sport reprezentativka Srbije Sara Lozo. „Osećala sam ogromnu odgovornost u finalu jer mi je prvi put da igram tako veliko takmičenje. Stvarno sam bila pod pritiskom, nisam mogla nijednog trenutka da se opustim. Nadam se da će s godinama biti sve bolje kako budem imala na takvim šampionatima više iskustva“.

Proslavlja se već danima svetsko zlato, sve je sjajno i bajno... U ovakvim trenucima se zaboravlja koliko je put do titule bio težak.

„Kad pomislim gde je taj maj kad smo krenule pripreme... Ovo takmičenje je bilo predugo i preteško što se putovanja tiče. Čak i u jednom gradu smo menjale više hotela, na kraju ukupno pet. Sve je to malo uticalo na nas, ali nismo dopustile da nas poremeti previše pa da ne možemo da odigramo utakmicu. Mi znamo zašto smo otišle tamo, a to je da odbranimo titulu svetskog prvaka. To smo i uradile“.

Sara nije igrala koliko se očekivalo, jer je u nezgodnom trenutku doživela povredu.

„Taman sam ušla u neki ritam i onda sam povredila trbušni mišić. Mislim da se to desilo na utakmici protiv Amerike u grupi. Činilo mi se da je neka upala u pitanju, malo me je zabolelo. Ali onda je krenulo sve jače, najviše sam osetila protiv Poljske na otvaranju druge faze. To je bio neki poslednji atom... Mogla sam još da odigram, ali u dogovoru sa stručnim štabom, odlučeno je da je bolje da se odmorim, jer smo znali da ćemo doći do finala. A onda je najbitnija bila ta poslednja utakmica“.

U finalu je odradila sve što je trebalo. Santareli je znao šta može da mu donese...

„Dobila sam priliku u Ligi nacija da se pokažem i tamo sam zadobila poverenje selektora. To takmičenje je bilo prelomno, video je koliko ja mogu, zato mi je verovao i na kraju me u finalu stavio u prvu šestorku“.

(FIVB)

Nije imala istu ulogu, kao što je to bio slučaj na prethodnom takmičenju.

„Mnogo drugačije je sada bilo. Imale smo Tijanu, koja je glavna, a mi svi ostali smo joj pomagali da uzme poen. Velika je razlika kada si ti glavni igrač, što sam ja donekle bila u Ligi nacija, gde je mnogo lopti išlo preko mene. I sada kad je ovako... Ja se ne žalim, sve dok mi budemo odlično igrale i osvajale, biću presrećna u bilo kojoj ulozi“.

Najdramatičniji meč bio je bez dileme duel sa Poljskom u četvrtfinalu u Glivicama.

„To je najbolja utakmica na ovom Svetskom prvenstvu. Bilo je veoma neizvesno, a atmosfera fenomenalna. Do sada nisam doživela da igram u takvom ambijentu, u tako prelepoj areni... Mnoge devojke su komentarisale da je to najlepša hala u kojoj su bile do sada. Sa neke strane nam je žao što se i poslednje utakmcice nisu odigrale u Poljskoj, jer je bolja dvorana i publika. Ali nema veze. Osvojile smo zlato, tako da gde god da smo igrale – mislim da bismo bile prve“.

(FIVB)

Sliku sa postolja će sigurno uvek imati negde u mislima. Teško je rečima opisati osećaj kada je pala poslednja lopta, kada se sluša himna u dvorani ili izlazi na balkon...

„Dešava se trans. Imaš neke čudne emocije, a ne znaš da li ti se plače, ili ti se ne plače. Srećan si, ali se pitaš da li je realnost da smo postali šampioni. Baš je bilo čudno. Treba nekoliko dana, možda i meseci, da bismo se probudile iz tog sna i shvatile šta smo uradile“.

Na terenu je ceo stručni štab slavio zajedno sa devojkama...

„Sve je bilo spontano. Videla sam klipove, super izgleda, sve se to dešavalo u trenutku...“.

Zlatni potpis Italijana: Mir s Jovanom, prijem temelj svega i Srbija opasna sa svih strana

Kada se proslavljaju veliki uspesi, uvek je lepo prisetiti se i kako je sve počelo.

„Prvi put sam bila u reprezentaciji 2018. godine. Imala sam skroz neku desetu ulogu. Ovo se neke dve potpuno različite priče za mene lično. Srećna sam zbog toga i drago mi je da je ovako sada. Sve ove godine koliko treniram, mnogo sati, mnogo truda, rada... Sve je uloženo i naplaćeno ovom medaljom“.

Brzo će Sara morati da se prebaci na razmišljanje o klubu, jer je čeka put ka Japanu, gde će zaigrati u Saitami. 

„Idem krajem nedelje. Nešto skroz novo za mene. Ja sam takva po prirodi, da mi ništa nije teško, mislim da bih mogla da igram bilo gde u svetu. Ne sumnjam da ću se dobro snaći. Igračice koje su bile tamo rekle su mi da je fenomenalno, da je skroz neke druga kultura, ali da su i ljudi i hrana super. Radujem se odlasku, jedva čekam da stignem“, rekla je za kraj razgovora Sara Lozo.